Još kao student književnosti pisac Nikola Malović maštao je o tome da bude gost Trga pjesnika na festivalu Grad teatar u Budvi, kazao je to dok je predstavljao svoj roman “Galeb koji se smeje” upravo na ovogodišnjem Trgu pjesnika.
Roman “Galeb koji se smeje” pojavio se julu ove godine i u prevodu na kineski jezik, a u pitanju je alegorijski roman o vremenu u koje smo uronjeni i o talasima koji dolaze, ističe se u opisu.
”Glavni junak je galeb Simon koji će nam pokazati svijet u kome je moguće da se na ostrvu Mamula, nekadašnjem zloglasnom logoru, sada gradi luksuzni turistički rizort. Knjiga o moreplovcima, nautičkoj istoriji, ekologiji, ljubavna priča, bajka - ilustrovana dvjema mapama, jednim pečatom i sa 59 fotografija Boke kotorske - najljepšeg zaliva na svijetu”, piše u opisu djela Nikole Malovića, a o čemu on detaljnije govori za “Vijesti”.
Malović je rođen je 1970. u Kotoru. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored “Galeba koji se smeje” romana za djecu i odrasle (Knjiga komerc, 2019) koji je predstavio publici na Grad teatru, objavio je knjigu kratkih priča “Posljednja decenija”, novele u dramskoj formi “Kapetan Vizin - 360 stepeni oko Boke”, “Peraški goblen” i oko 3.000 tekstova. Priče su mu prevođene na ruski, engleski, poljski i bugarski.
Nagrade “Borislav Pekić”, “Laza Kostić”, potom “Majstorsko pismo” (za životno djelo), “Lazar Komarčić” i Oktobarsku nagradu grada Herceg Novog - dobio je za roman “Lutajući Bokelj” (Laguna, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016, 2018).
Kompletan je autor književne fotomonografije “Herceg Novi: Grad sa 100.001 stepenicom” (Knjižara So, Herceg Novi, 2011), knjige dokumentarne proze “Bokeški berberin” (Knjižara So, 2015), Boga u Boci (Nova knjiga, 2015). Priredio je “Bokeški humor” (Knjižara So, 2017). Objavio je “Prugastoplave storije” (Laguna, 2010, 2016), koje s romanom “Jedro nade” (Laguna, 2014, 2015, 2016, 2019. godine; nagrade “Pero despota Stefana Lazarevića”, “Borisav Stanković”, “Pečat vremena” i nagrada “Branko Ćopić” Srpske akademije nauka i umetnosti) čine jedinstveni dualni prozni sistem u savremenoj srpskoj književnosti. “Jedro nade” prevedeno je na ruski (Laguna, 2017) i engleski (Laguna, 2019).
Autor je esejističko-dokumentarne proze “Boka Kotorska i Srbija” (Knjiga komerc, 2018, 2019). Od 2008. godine urednik je izdavačke djelatnosti hercegnovske knjižare So (edicija “Bokeljologija”). Član je Srpskog književnog društva. Jedan je od osnivača Grupe P-70. Živi u Herceg Novom...
Kako je nastao roman “Galeb koji se smeje”? Navodi se da je u pitanju roman za djecu i odrasle, zašto je to važno istaći?
Kao i svaki roman, “Galeb” je nastao iz unutrašnje potrebe da se nešto kroz određenu formu kaže pa je tako forma romana za djecu i odrasle bila najprikladnija da se progovori opet o vječitim temama - Bogu, ljubavi i smrti, ali i potrebi borbe za slobodu i aktuelnim temama nužnosti ekološkog opstanka, opstanka morala u ljudima, poštenja i hrabrosti. Djeca razumiju roman na nivou fabule, a stariji simbole iz romana.
U kojoj mjeri Vas realni događaji inspirišu da pišete?
Pisac je poput pčele. Ona ide sa cvijeta na cvijet kao što pisac ubira motive iz svoje svakodnevice i onda dođe u košnicu gdje valjda prerađuje ono što je pokupila kao što pisac (ako je noćni, a ja jesam) prerađuje utiske nakon nekoliko godina ili jednog dana, u zavisnosti od toga kakav je pisac. Ja sam spor pisac, roman “Lutajući Bokelj” koji je nagrađen sa nekoliko nagrada pisao sam pet godina, drugi roman sam pisao šest godina, a Galeb je nastao za nepunu godinu, ali on ima i manje teksta, stotinak strana iako je knjiga gabartina. Razlog tome je što je oslikana onom geografijom u kojoj se dešava radnja, a to je Boka Kotorska.
Koje teme Vas najviše zanimaju? Šta je to što Vas pokrene da pišete roman?
Znate ono kad naš narod kaže da bi progovorio na d…! E pa tako isto i pisac, on mora da progovori tako prije ili kasnije. Ja sam izabrao da biram najteži oblik pisanja, a to je soljenje tuđe pameti. Meni je država Srbija dala pravo, jer sam tamo diplomirao i postao profesor književnosti, da drugima mogu da solim pamet. Naravno, u pozitivnom smislu te riječi. Ja sam, dakle, odabrao da podučavam i da zabavljam. Većina pisaca želi da zabavi.
Oni koji podučavaju su na kori od banane, na klizavom su putu zbgo toga što će neko reći vidi ovog pametnjakovića, on ima stav prema LGBT populaciji. Pa kako ne bi imao stav. A mnogi, znajući da je to klizav teren, neće da imaju taj stav, pa ni stav prema ženama, prema državi, patritoizmu, zdravoj hrani itd. O čemu ćeš onda imati stav? Naravno, neće imati ni stav o Bogu, ali će pričati mnogo o ljubavi. Pisac mora da bude višedimenzionalan, da govori o svemu, a to su ukratko Bog, ljubav i smrt. Sve ovo ostalo je dodatak.
Istakli ste tokom večeri na Trgu pjesnika i da niko nije prepoznao LGBT momenat u romanu “Galeb koji se smeje”. Mislite li da niko nije očekivao da će pronaći tu temu u Vašoj knjizi?
Bio sam ja eksplicitniji po tom pitanju u knjizi “Jedro nade”, ali čitalac između redova rafinirane književnosti mora da očekuje neočekivane motive. Ja ne znam da li je iko otvorio knjigu sa time šta će dobiti. Dobro je da se čitalac uvijek iznenadi, da dobije tri puta više nego što se nada, a mislim da čitajući Galeba to postiže.
Kako gledate na našu književnu scenu? Da li se i ko izdvaja? Koliko ima tih autora koji podučavaju?
To je svakako manjina. Pisac u romanu mora da ima dobar početak, dobru sredinu i dobar kraj. Obično pisci nemaju pacijencu da bi imali i dobar kraj zbog toga što robuju rokovima ili zato što su izgubili taj spisateljski zamajac, nije ih više volja, neke druge romaneskne teme su počele da im okupiraju pažnju i sve je to legitimno. Ali na kraju se, znate i sami, vrednuje i boduje samo dobar roman. Niko te neće pitati koliko si ga dugo pisao. Mi ne znamo koliko dugo je nastajalo “Ime ruže” Umberta Eka, ali znamo da je to jedan od najbolje napisanih romana ikada. Da je Eko napisao samo taj roman on bi završio posao, kako se to žargonski kaže.
Dobitnik ste velikog broja značajnih nagrada? Kako gledate na njih s obzirom da ste svojevremeno bojkotvali jednu od najznačajnijih, a to je NIN-ova nagrada?
Ja i dalje bojkotujem NIN-ovu nagradu, ja sam jedan od osamnaest inicijalnih potpisnika bojkota te nagrade. Dok god je to nagrada za ideologiju, a ne za kvalitet mi nećemo konkurisati za tu nagradu. Ona je inostrano vlasništvo i naravno da se onome ko je vlasnik te nagrade isplati da nagradi nečitljiv, dosadan roman jer on radi subverziju srpske književnosti i utiče na to da čitalac kaže ako je to najbolji roman, onda drugo neću ni da čitam jer to je dosadno, a nije. Ovo je diverzija kada je u pitanju NIN-ova nagrada. Nas osamnaest u početku, a sad nas ima i više, bojkotujemo tu nagradu jer je postala anti-nagrada. Ne bih izdvajao druge nagrade jer ne bi bilo u redu, ali ima onih čuvenih koje i dalje znače i govore nešto o nagrađenom piscu.
Koliko je politički korektne umjetnosti na našim prostorima, a koliko one druge?
Uvijek je više tog sloganjstva u umjetnosti jer umjetnici umnogome jedu taj neki državni, budžetski novac i onda moraju da budu fini, da ne čačkaju uređenje i vlast. A može se pisati. U romanu “Galeb koji se smeje” nema nikakve priče o vlasti, ali ima o sistemu koji je pokvaren upravo zbog toga što je upravo pokvarena vlast dozvolila takav sistem. Mi živimo u kolonijalnim demokratijama spram kojih čovjek ima pravo da se ljuti jer svako od nas hoće da živi suvereno i samostalno.
Treba pitati Putina da li je to moguće jer je on kazao da svaka država koja može samostalno da donosi svoje odluke jeste suverena. Ove druge koje ne mogu i nemaju spoljnu politiku, one su kolonije i tu je stvar jasna. Crna Gora i Srbija nisu suverene zemlje, a u takvom okruženju i književnost kuburi jer je lakše biti na državnim jaslama, biti podoban i ne talasati, ali uvijek bude onih pisaca koji jednostavno ne žele da budu vrednovani državnim apanažama, već kvalitetom teksta.
Roman “Galeb koji se smeje” je nedavno preveden na kineski jezik. Da li ljudi koji nisu sa ovih prostora uopšte mogu da razumiju da mjesto poput Mamule, na kom su ljudi mučeni i ubijani, u nekoj državi može da postane turistički rizort?
Polazite od vlastitog sklopa, a ono što sam ja uspio da naučim o dalekim istočnjacima je da mi ne možemo da uđemo u taj um. Mi ne znamo kako je on sklopljen i mislim da jedan Kinez može vrlo dobro da razumije ovaj roman zbog toga što je to roman u slikama i simbolima, a oni su publika koja zna da iščitava simbole preko životinja. U romanu postoje neki biblijski motivi, ali pošto Kinez za njih neće znati on će čitati neopterećen tim natuknicama i aluzijama, već će čitati prema nekoj njihovoj teogoniji. Ja ne mogu da znam šta će oni pomisliti na ovu Vašu tvrdnju. Nešto humano u nama bi reklo da nikome ne bi palo na pamet da u Aušvicu pravi hotel sa pet zvjezdica, ali mislim da oni Evropljani koji vide da se u Evropi na naše oči podiže nacizam, mislim da oni itekako mogu da vide i da se ne slože sa tim da jedan koncentracioni kamp kakav je bio Mamula postane poigrište za bogate, razularene i dekadentirane turiste.
Bonus video:
