Evo su nekoliko dana i Mile Dodik i Viktor Orban imali referendume. Dodik na temu veštački naduvanu, a zapravo beznačajnu: hoće li 9. januar, Sv. Stefan, biti ili neće biti zvanični dan Republike Srpske; jaka stvar. Niko im nije branio da ga obeležavaju kako znaju; to mu dođe kao srpska Nova godina - nije zvanična, pa se ipak svi ubiju od hrane i pića i šta? Ali Mile Dodik morao je nekako da pripremi teren za lokalne izbore na kojima bi ionako bio pobedio. To je bio znak nesigurnosti: nije Miletu lako posle tolikih godina, zato svako malo svraća kod Vučića i slika se oko njega. Nešto njega grize posle tolikih godina na vlasti koja je u Dejtonskoj pustinji od BiH ustajala i mnogo je ista.
Viktor Orban, s druge strane, raspisao je referendum na temu izbegličkih kvota koje EU zahteva od zemalja članica. Neće Madžarima neki Brisel određivati koga će da prime u svoj oršag, bogami! Tema nije bogznakako značajna, u stvari, ali je Orbanu do principa desničarsko-šovinističke politike koju gura od početka, politike sentištvanske Krune sa sve 64 županije (do Rijeke, molim da zapamtite!), politike asimilacije i madžarizacije svakoga u Ugarskoj ko nije čistokrvni paprika-Janči i piroš-čizma, politike za koju je Trijanon veći poraz od Mohača (ajde na Gugl ko ne zna). Ne važi više stara madžarska uteha „Neka, neka, na Mohaču smo i gore prošli".
Ispalo je, međutim, da Orban nije skupio onih 50 odsto plus jednog birača, pa je referendum propao, svim naporima i propagandi uprkos. To, naravno, ne znači da će Madžarska skloniti bodljikavu žicu, honvede, policajce i njihove pse sa granice. To znači da je polovini madžarskog glasačkog tela donekle dosta orbanovštine, te operetske verzije imperijalnog šovinizma. Em je zgazio slobodu štampe, em se svađa sa EU kao onomad sa Bečom, em podbrckuje i kompromituje madžarske manjine u susednim zemljama. Kao da je sadašnja Madžarska vraćena natrag u K.und.K dvojnu monarhiju, pa će se po Briselu i Strazburu godinama svađati i nadmudrivati oko svojih prava i sloboštrina kao ravnopravnija zemlja-partnerka u ondašnjoj dvojnoj Monarhiji. Lepo je tadašnju situaciju opisao Robert Muzil: Ugarska može sasvim lepo bez Austrije, ali Austrougarska ne može nikako bez Ugarske. E, sada im ovo nije Austrija, niti im je Brisel Beč.
U čemu su, dakle, ova dva referenduma - Dodikov i Orbanov - slični, a u čemu različiti? Razlikuju se - da krenemo od toga - po tome što se u RS glasalo o temi zapravo nebitnoj (osim inata i pasjaluka), a u Madžarskoj o temi važnoj. Oba glasačka tela to su razumela, pa su Srbi u RS slegnuli ramenima i glasali za tog nekog Sv. Stefana, 9. januara, svejedno im je ionako, osim što imaju priliku da iznerviraju Sarajevo. Madžari, pak, razumeli su da se sa EU nije šaliti, da je Orban već poprilično prekardašio sa svojim desničarenjem, šovinizmom i revizionizmom, pa nisu izašli u dovoljnom broju.
Sličnost dvaju referenduma , međutim, mnogo je značajnija. Referendum je sredstvo kome se pribegava ne bi li se narodu podvalilo, kad sve drugo omane. Referendumsko pitanje zapravo uvek je jedno te isto: A. jesi li patriota ili B. Jesi li izdajnik i plaćenik? Zaokruži A ili B, izjasni se, druže! Dobro, možda u Švajcarskoj imaju drugih pitanja kako čujemo, ali naša su uvek ista (hoće li strana čizma da gazi po svetoj srpskoj zemlji, na primer). Britanci sada ne znaju šta bi posle referendumske (tesne) odluke da izađu iz EU; Škoti, međutim, znaju.
Referendumi su, ukratko, opasne igračke u rukama nepromišljenih ljudi. Zato ih treba izbegavati.
Bonus video:
