Što se b'jeli u gori mrčenoj?
Al' je koka, al' su labudovi
te se pare sabajle u jata?
Koka bi se davno posrkala,
labudovi većma završili.
Nit' je koka, nit' su labudovi,
nit' se pare sabajle u jata,
no košulja Šabović Džeksona,
bijeli se k'o Alahu brada;
široka je kano u međeda,
srmom sjajnom i kadivom tkana,
da je raja lasno raspoznaje,
i cjeliva k'o rođenom babu.
Kune Džekson, kliče i nariče,
svi okolo nikom ponikoše,
jer četnike broji Džavid-beže,
u zemanu pred izbore grozne,
kad će raja jopet da se pita,
nije l’ dosta Milovoga bilo,
nije l’ dara navršila mjeru,
il’ je vakat da se pokoljemo.
Sluša Milo, četničina stara,
đe mu Džavid utrobu prevrće,
povraća ga na vrijeme ono,
kad džebane nije prifalilo,
da se šilje na Raguzu zlatnu,
kad je Mile silan četovao,
upravio grdnu srpsku vojsku,
da pohara gosparske ambare,
napoji se rumenoga vina,
pršutom se susjedskom omrsi,
ne ostavi crna kamkordera,
ni kazete Konavlima ravnim.
Al' taj zeman davno je prošao,
već je Mile šubaru skrajnuo,
sad je četnik te goni četnike,
što čadore posadiše žute,
ukrug vrište, Moskove zazivlju,
krmetinom sitan vakat krate
pred palatom narodnoga zbora.
Unutar je zazor pogledati,
Mile sudnju bitku jopet bije,
pomoć ište od Tuponje nakog,
dilber Azre, mlada Pajovića,
učenjaka što retortu baci,
preuze se gospocke besjede,
i kolu se divno preporuči,
da ga kune dokle sunce grije,
dok Fejsbuka ima i Tvitera.
Kad to čuše Dritan od Ulcinja,
mlad delija čečurave vlasi,
baš omiljen kano Azem Vlasi,
kadar stići na mejdan Milašu,
sitan Dritan, ljepši od đevojke,
preuze se pusta monologa,
on nabraja nepočinstva mloga,
tuži Abaz, pište piplmetri,
beči raja u ekrane male,
Velikoga brata odbacila,
do akšama gledala bi malca,
kako mota gajtan o vratinu,
zulumćaru iz Rastoka ravnih.
Cara brani Stanišić Obrade,
junak nesit krvi od krvnika,
on bi vođu zaštitio lasno,
latio se srebrena tetejca,
uresio Dritangu olovom,
kad bi došlo do čegrsti nake,
al' se ipak sitne knjiga maša,
replicira popečitelj mudro -
jutros, braćo, nema grdnijega,
od Obrada Miša Stanišića,
Sen Lorana Iva što nadmaši,
troznačnošću vlastita imena!
Samo jedan delija odvoji,
Gordijev mu čvorak na kravati,
Damoklova sablja ponad šiške,
obad konja njemu razigrava,
k'o Tezeju što je pomogao,
da prometne ata Jabučila,
i poleti više sebe sama,
što je Ranko zisto učinio,
dočim javi kako vladu pušta,
kada sunce bješe na zahodu,
da bi joj se jutrom povrnuo,
vapijući dijalog izborni,
na šte srca učeći platformu,
pozitivnu - ada kakvu drugo!
Nikad niko brže ne ižlježe,
pa se vrnu kadar pregovoru,
jer narodna polza tako ište,
da se slože glavešine krasne,
Ranko, Mile, Manda & Tuponja,
divno društvo, blago unučedu,
nek se prođu kavge i đavola.
Dajte amo baklave i kave,
uz tepsiju, hašiš i prislačke,
danu alve, zeru kisjeline,
i pečurki raznih i bunike,
neka bude što biti ne može!
Kano čibuk Mustafića Sulje,
dim nek vije prijestonim gradom,
napuši se rajo dok je vakat,
voznesi se terasama svijesti,
oduzmi se dok si na vrijeme,
zaboravi dane od suzavca,
bijel dime kad ćeš nam dojavit’
da riknemo - mi imamo vladu!
Bonus video:
