Zamenica predsednika vlade Olga Golodec je pre neki dan saopštila da u Rusiji danas ima 16 miliona siromašnih. Ja mislim da ih je mnogo više, jer kod nas se tek krajnja beda naziva siromaštvom. A može li se drugačije nazvati suma kojom se navodno obezbeđuje životni minimum i koja iznosi 8.000 rubalja? Šta se za tu sumu može kupiti? Danas se za taj novac može kupiti samo jedna novčanica od 100 dolara, a novčanica od 100 evra nažalost više ne može. Uskoro se za tih 8.000 rubalja ama baš ništa neće moći kupiti. Silovito se približavamo trenutku kada će novac biti jeftiniji od papira na kome se štampa i kada će se za rublju moći dobiti ne valuta, već šamar. Uzgred, ova neslana šala je izrečena još u pretprošlom veku. Ali pretprošli vek me manje zanima od ovog našeg, sadašnjeg. Mene mnogo više zanima šta se tokom poslednjih 15 godina događalo u mojoj zemlji.
Putin je punih 15 godina na vlasti. Sovjetskom savezu je 15 godina bilo dovoljno da se iz rasula Drugog svetskog rata podigne toliko da Gagarina pošalje u kosmos. Evropa je posle tog istog rata, doduše bez letova u kosmos, za isto vreme uspela da normalizuje život svojih građana. Petnaest godina je trebalo Kini da se pretvori u ekonomsku supersilu i ceo svet zatrpa svojim proizvodima. A šta smo mi za to vreme uradili? Mi smo se za to vreme, prošavši pun krug propadanja, uspešno vratili u veličanstvenu 1998. I tokom svih tih 15 godina, vlast nas je neumorno podsećala na to kako se bedno i siromašno živelo devedesetih. Šta li je to u tih deset „zlih“ godina bilo, što veliki i genijalni Putin tokom svojih sledećih 15 godina vladavine nije umeo da prevaziđe? Koliko danas košta barel nafte? Šezdeset i nešto? A u tim prokazanim devedesetim, o 60 dolara za barel je moglo samo da se sanja. Svih tih 10 strašnih godina nafta je bila dva, pa i dva i po puta jeftinija.
Sada ispada da je cena od 60 dolara za barel za nas prava katastrofa. Ali zato, govore oni, sada se otvara mogućnost da se domaća proizvodnja dovede u red, da se otvore nova radna mesta. A domaća proizvodnja i radna mesta, to je takođe borba protiv siromaštva. Zar ne? Pa ako je tako, štetočine jedne, šta je to što vam je svih ovih godina smetalo da razvijate domaću proizvodnju i otvarate nova radna mesta? Nafta se tada prodavala po 120, čak i 150 dolara za barel. Ali vi tada apsolutno ništa niste radili. Živeli ste kao paraziti. Vladali zemljom kao paraziti. Vi ste se dosetili da je mnogo prostije isisavati prirodna bogatstva zemlje i puniti novcem svoje džepove i džepove svojih prijatelja, nego ljudima dati posao i pobediti siromaštvo. Sada ne znate šta da radite, ali zato znate da će se broj siromašnih povećati. A znate li zašto kod nas ima toliko siromašnih? To je zemlja u kojoj nacionalna valuta pada rušeći sve rekorde, a u isto vreme predsednik vlade piše ogroman članak posvećen isključivo Ukrajini, zemlja u kojoj predsednik preti da će kazniti špekulante, a njegov prijatelj Sečin od države dobija 625 milijardi rubalja, u kojoj na radiju slušam jednog uvaženog građanina kako nam ushićeno saopštava da smo proizveli više nekakvih borbenih aviona nego Amerika – takva zemlja nikada neće postati bogata. Taj uvaženi građanin, taj predsednik i taj premijer žive u nekakvoj svojoj ličnoj zemlji, u kojoj nema i nikada neće biti siromašnih.
(Radio Eho Moskve; Peščanik.net; prevod: H. Moreno)
Bonus video:
